Na prestolu, u porfiri, sjedi tiran mračna lika,
Oko njega ropske sluge, sami krvnik do krvnika.

Njegova je duša grotlo, crni ponor i strahota,
Gdje se klupko hladnih zmija u otrovu svome mota.

Svakog dana nove žrtve gavrani gladni kljuju,
Svakog dana narod pišti i duge se kletve čuju.

Sve, što nije ropski znalo da pred grešni presto gmiže,
Sve, što bješe časno, sveto i pred njime glavu diže,

U podzemlju dubokomu, na gomili od kosturâ,
Sve ledenu samrt nađe od dželata i torturâ.

Strepi zemlja, narod dršće, i tiranski jaram vlači,
Traži Boga, sunca hoće, al' se pusto nebo mrači.

Tako traja dugo, dugo, dok prekipi muka mnoga,
I brat bratu ruku steže i zakle se krvlju Boga:

Na lešinu svog Pilata, svog krvnika, nogom stati,
I njegovu mrsku glavu gavranima gladnim dati.

Verse 2

Za čas bilo i pred njime stajala su po dva roba,
Do dva brata mučenika - dva kostura iz dna groba.

Premjeri ih zvijer žedna pa satanskom mržnjom gori,
I, držeći žezlo sjajno, ovako im krvnik zbori:
Find more similar lyrics on http://mp3lyrics.com/JYwB
"Mislite li da vas vratim vašem domu i slobodi,
Čujte volju vašeg kralja, koga višnja pravda vodi:

sakujte mi teške lance, kakvih jošte bilo nije,
Svaki kolut neka dere, čupa, neka rije!

U te lance, zažarene, povezaću psine ljute,
Što mi rusu glavu traže i moj vjerni narod mute.

Nek' se viju crvi gladni, neka sikću kao zmije,
Nek' ih gvožđe usijano u podzemlju gladnom zgrije;

Neka znade trulež pusta, kakve muke s neba s'laze,
Kad nevjerni na svog kralja ruku dižu i tron gaze!"

Sretoše se dva junaka, na rukama sindžir zveknu,
Al' k'o talas kada gruhne, glas dubi kroz dvor jeknu:

"Tiranine, ne bilo te, svojih duša mi ne damo!
Lance kovat' braći svojoj, krvoloče, mi ne znamo!

Evo glave! Evo krvi! radi od nas šta ti drago,
Ali lance ne kujemo za sve to tvoje gnusno blago!"

"Šta?!" - kralj riknu... Gavran graknu, na nebu se oblak hvata,
Pred dželatom krvavijem dva krvava leže brata.

I dan gasne, sunce tone i dršćući, tužna lika,
Oreolom sjajnom kruži mrtve glave mučenika...